Evo me konačno kod kuće, jeeeee!!! Stigao, i to uspešno, bez većih problema!
Moj put je ovom prilikom otprilike izgledao ovako: 10 minuta pešice od stana u Leganesu do Metro stanice, sat i po vremena metroom do aerodroma, 3 sata avionom do Sofije, pola sata autobusima do železničke, i maratooonskih 5 sati od Sofije do Niša! Dobro, bila je tu i vožnja još jednim metroom između terminala na aerodromu, vožnja kolima do kuće, kao i vožnja liftom do stana :)
Proksima estasion - Puerta Del Sur
Najteži deo puta je bio onaj koji na prvu loptu deluje najlakše - relacija stan - metro stanica, pešice. Faktor koji totalno menja stvari je moja torba od 19.6 kilograma, bez točkića. Duša mi je ispala dok sam je doneo do metroa... u metrou sam provalio kako me ljudi čudno gledaju, s obzirom na to da sam bio obliven znojem, totalno mokar, a meksički H1N1 talasa po Španiji... sigurno su pomislili da sam sveže zaražen...
Ovako sat i po vremena...
I svaki put kada idem na aerodrom, mislim se kako je suviše rano stići sat i nešto ranije, međutim, svaki put se iznova uverim u suprotno. Ovaj put je gužva bila povelika - dobrih 20 minuta sam čekao da se otarasim svoje torbe na čekiranju, pa još toliko da prođem sigurnosne provere, pa još toliko da pređem graničnu kontrolu. Posle svega toga, provalio sam da mi još toliko treba da tim metroom stignem do terminala sa koga letim!
Vožnja međuterminalnim metroom je bila interesantna, jer sam sedeo na jednom kraju tog metroa, imao lepo pogled kroz staklo na tunel, a onda je metro u tom smeru krenuo prugom! Shvatio sam da nema vozača!
Mala doza nesigurnosti brzo je nestala, a onda sam mogao da uživm posmatrajući gomilu kablova, šina, i ostalih infrastrukturnih objekata koje jedan metro sistem mora da ima!
A ovaj put vozio sam se Bulgaria Air-om... malo me iznerviralo to što sam sedeo u sredini (ni pored prolaza, ni do prozora), ali dobro, šta je tu je...
Aromatizirana... :D
Sednem ti ja u onaj balgarski aeroplan, otvorim "Vreme smrti", i dok sa zvučnika dopiru najnoviji balgarski pop hitovi, Dobrica mi pripoveda:
"-Bugari su jutros silovito prodrli ka Skoplju, gospodine vojvodo. Da i h malo zaustavim, neophodna mi je bar jedna divizija.
-Divizija?
-Pa oni sa tri armije napadaju, a mi im ni jednu čitavu ne suprotstavljamo.
-Ja vam, Stepo, mogu poslati samo stražu Vrhovne komande. Ta četa trećeg poziva, poslednja je rezervna trupa Vrhovne Komande."
Eto kako se sve menja... u Prvom i Drugom svetskom ratu se tukli kao ludi, a ja sada letim Bugarskim avionom... to ti je globalizacija...
I dok mi stjuardesa jako prijatnog izgleda dodaje lanč paket, Dobrica nastavlja:
"... A priča se da Bugari ubijaju i ranjenike i zarobljenike. Najpre muče, kažu, na grudima lože vatru ranjenom, vade oči, pa bajonetom dovršavaju. Sluša to, a ne veruje iako svi to tvrde otkad se ratuje sa Bugarima. Jesu oni podmukli i jesu se prodali Nemcima i izdali Ruse i Srbe, ali on poznaje Vasila i Stojanova: graničare sa kojima je trgovao kod izvora na granici, sprijateljio se, pobratimio sa njima i poklone izmenjao. Bratkali se, pozdravljali jedno drugom ukućane, nadmetali se u psovanju Germana i nadanju u Ruse i cara svih Slovena koji će u Sofiji da zavrnu šiju Ferdinandu, pa će Bugarska i Srbija bratski da navale na Švabe..."
nastavak uskoro... ;)