среда, 27. мај 2009.

Umesto Engleske, Španija


Spominjao sam verovatno još ranije da ovaj kurs ukupno ima 4 semestra, pri čemu prva tri traju po tri meseca, a poslednji 6 meseci, i svodi se na realizaciju diplomskog rada. Znači, u četvrtom semestru nemamo predavanja.


Ispred kraljevske palate
u Madridu

Pošto je ceo kurs podeljen među tri univerziteta, imamo mogućnost da odaberemo na kom univerzitetu želimo da radimo diplomski. Sloboda izbora nije baš neograničena - tema mora da bude u okviru onoga čime se dato odeljenje/laboratorija univerziteta bavi. Recimo, u Redingu su nam predavali ljudi iz labnoratorije pod imenom ACET, a oni se pretežno bave distribuiranim i grid računarstvom, što znači da svako ko radi rad u Redingu mora biti u tom domenu, i tako dalje...

Problem, međutim, nastaje zbog toga što univerziteti žele da nas ravnomerno raspodele među sobom, ali svake godine se ponavlja ista priča: 60-70% svih ljudi želi da ide u Reding, ostatak u Leganes (ovde), a niko u Solun! Koordinatori ovog kursa, koji su ujedno i profesori sa sva tri univerziteta, ne mogu previše da učine oko ovoga - manje više, moraju da nam prihvate zahteve. Ali ne baš i uvek.

Isto, samo dvorište

I tako sam ja planirao da od oktobra budem lepo u Redingu, lagano radim svoju tezu i pokušam i posao sa pola radnog vremena da nađem, međutim, iako sam jasno rekao da želim da idem u Reding, profesori me smestiše u Madrid! Pokušao sam da se žalim, ali slaba vajda - rekoše da je "odluka konačna", i da nema promene...

I tako... nije kraj sveta, ali planovi su mi malo poremećeni... ipak je ovde u Španiji teže zaposliti se, pre svega zbog nepoznavanja jezika...


Sa mosta

S tim u vezi, u poslednje vreme sam počeo malo više vremena da posvećujem učenju španskog. I baš mi se sviđa! Drugarica mi je preporučila jednu tzv. "audio" knjigu za učenje španskog, koju i ja ovom prilikom toplo preporučujem. Evo torenta za nekih dvadesetak diskova. Pustiš lepo to na mp3 plejer, i gde god da si, učiš jezik! :)

Ono što me zabrinjava po malo je taj život koji ćemo imati od oktobra. Bićemo u nekom od ova tri mesta gde smo bili, bez predavanja, samo sedenje kod kuće i rad... mnogo će biti dosadno... možda se pitate kako može biti dosadno u Španiji ili Engleskoj, ali da, moguće je... problem je što mi ovde nemamo previše društva. Znači, ima nas 21 na kursu, i ok, to nije loše, ali gde god da odemo, mi smo izolovani. Nemamo skoro nikakav kontakt sa ljudima iz grada u kome se nalazimo, ili univerziteta. Predavanja slušamo sami, bez lokalaca. I onda, najčešće i nemamo priliku da se previše družimo sa ljudima van kursa, što bi nam inače svima mnogo značilo. I zbog kulture, i zbog jezika, i zbog snalaženja. To je stvarno veliki problem.


Reklama u metrou:
Avionom do Lisabona

Zato se nekako baš i ne radujem oktobru u Madridu. Odnosno, ako će i dalje da bude ovako (izolovano), nema čemu da se radujem.

Probaću od oktobra, ako budem dolazio opet ovde, da nađem neki smeštaj sa lokalnim studentima. Jedan moj kolega sa kursa, Kiran, smestio se ovde u stan sa još dvoje Španaca koji su baš super, i stvarno mu zavidim! Blago njemu! E, ako i mene tako nekako pogode srećne okolnosti od oktobra, Madrid može da ispadne fantastično iskustvo! Ovako... ne znam baš...

A preksutra letim za Barselonu. Cena povratne avionske karte - 83€. A dvoje sa mog kursa kupili dve povratne karte za 33€! Da, 33! Ryanair!

U Barselonu idem sam, i ovo će mi biti po prvi put da tako idem na neki izlet, u ovom slučaju trodnevni. Ipak, trebalo bi da se tamo nađem sa mojom ekipom sa Elfaka, koji su u najveće na ekskurziji, pa će valjda biti ludo! Jeeee!!! :D

Za kraj, interesantan klip o "Ljudskom interfejsu":

уторак, 19. мај 2009.

Novače, Novače...


Breeee, Novače, pa što tako??? Pa taaako si blizu bio, i izgubi na kraju! Ma za nokat je bio bolji od tebe! Ma ni za toliko! Šteta...

E, finale je sasvim jasno - Nadal je puk'o ne zato što je Federer bolji (svi znamo da nije), nego zato što si tako fino iscedio Raficu, da nije mogao ništa ozbiljnije da uradi... Sve u svemu, svaka ti čast! Bez obzira na poraz, bio si odličan! I to još u Madridu, pa još na šljaci... definitivno se približavaš Nadalu, i njemu bi bilo bolje da se stavi prst na čelo (ili svoj levi biceps, ili još bolje, na ono mesto ispod pojasa za koje se često 'vata, s' oproštenjem) i da se zapita još koliko će moći da se nosi sa tobom... 

Posle sat vremena, 
stigosmo

Nego šta sam 'teo da ti ka'em... ax,da.. pa ja be bio da te gledam! Da be, bio na polufinale Madrid Open-a!!! 

Ma mislio se ja još nedelju dana ranije da idem... cena karata za četvrtfinale i sve mečeve pre toga bile oko 20-30€ za najvišu tribinu, ali meni to nije bilo interesantno... hteo sam ja da te gledam u polufinalu, ili još bolje finalu... a i priželjkivao sam da te vidim protiv Nadala kako igraš... 

Ludi Rus i ja

I kada je postalo izvesno da igraš sa Nadalom u polufinalu, tu sam počeo malo ozbiljnije da razmišljam... pogledam cene na sajtu, i ne beše mi baš prijatno, pravo da ti ka'em... najviša tribina - 65€! Sedišta najbliža terenu - 120€, eeej! A iskren da budem, nemo' se uvrediš, nije da sam nešto opasno napaljen na tenis - volim da te odgledam na tv-u kada igraš, ali nije baš da ne propuštam mečeve... a nisam ni u ovu novu modu upao da igram tenis rekreativno... držim se ja svog bicikla, bedema za trčanje, i ponekad basketa... pa da... 


... bolje vas našli!

Nego, da se vratim na temu... planirao sam ja sad ove subote, kada si ti igrao, da idem u Madrid u šoping - ipak mi se nije davalo 65€ za tebe i Nadala... opet, nemo' se uvrediš... 

ALI... napišem ja čisto onako iz ze(biiip!)ancije na Fejsbuku status: "Miloš Bošković se misli da li da ide da gleda meč Nadal - Đoković... cena - prava sitnica - 65€" Lele, kada nagrnuše ljudi da komentarišu status!!! "Jao blago tebi, OBAVEZNO idi!!!", pa onda "Jao, što ja nisam tamo, ja bih sigurno išao/išla", pa "Nemoj se misliš, idi obavezno!", i tako dalje... jedino je jedan lik bio valjda dovoljno smeo da se prijavi sa "Ja bih radije te pare potrošio na nešto pametnije"...

I to me natera da se razmislim... i mislim se: trenutak nikada bolji da odem na meč - vremena slobodnog imam, para da kupim kartu imam, nije problem, igraš ti sa Nadalom, nikad ranije nisam gledao tenis uživo... i prelomim - idem! Pa ću dam tih 65€! Nek' ide život!

Ulaz u stadion

A ovaj moj drug, Rus, Vladimir iz Novosibirska, hteo da gleda Nadala... pozovem ja njega lepo i kažem mu: "Zdravstvujte, idemo da gledamo Đoković - Nadal!" A on počne tu da mi da se femka... kaže on meni: "Ma Đoković je smešan, nema si pojma on, šta ću idem da ga gledam" Ja tu da isfleširam! "Šta be ti njemu smešan, a??? Mojne ti ga dovedem sad da ti forhenduje jednu lopticu u glavu, pa da vi'š ko je smešan!" I tu ga ja prigazim malo jače, i on pristane da krene!

Ponesem ti ja, Novače, lepo svoj peškir u bojama naše zastave, sa sve našim grbom - nemam nikakav drugi navijački rekvizit, pa sam morao to! "Jao, ala ima da navijam sa našima", mislim se ja... ali...

Puca pogled

Sat vreme se truckasmo Vladimir i ja metroom do te stanice San Fermino, gde se taj novi, utra-mega-giga-turbo-haj-tek stadion nalazi... stignemo tamo, i pravac na kasu da kupimo karte. "Dajte nam dve od po 65€". "Nema, rasprodato odavno! Imamo samo od 120€ karte!" Auuuu, šok!!! Panika!!! Šta sad???


Breee, Novače, Novače...

Ali, stari su maheri ovi Rusi - bio Vladimir jesenas u Engleskoj na Čelzi - Arsenal, i naučio tamo kako se kupuju karte od tapkaroša... "Miš (tako me on zove), aj da probamo da nađemo karte kod preprodavaca" "Ajde", kažem ja...

Priđe nam tu neki lik i ponudi karte. Kaže, ima samo najskuplje, i nudi ih za 100€. Mi kažemo mnogo nam, i dali bismo samo 70€. Okrene ovaj lik nekog na mobilni, priča sa njim minut-dva, vraća se i kaže da za sada ne može da nam da za tu cenu, ali da dođemo 20-30 minuta nakon početka meča, pa ako još uvek bude imao karte, možda se nešto i dogovorimo...


Nije trebalo da te snimam...

Dođemo mi pred sam početak meča, vidimo opet ove likove, a oni razgovaraju sa policijom! Dobro, nije bilo nikakve frke, nije bilo hapšenja, ali posle toga, ti likovi se izgubiše, i od naših karata ne ispade ništa!

Odemo Vlad i ja do samog ulaza, mesta gde se čekiraju karte i gledamo... gledamo sve te srećnike koji će da gledaju tebe, Novače, i ovog tvog levorukog buzdovana, Rafu... i jedemo se... ali ne možemo ništa...

Provalimo mi jednog lika koji radi na stadionu - lagano poziva tri devojke da ih uvede bez karte! Vladimir, ni pet ni šest, nego kaže meni "idemo sa njima!" Ma da li je ovaj normalan, mislim se ja... pa gde ćemo nas dvojica, dva konja, ne zna se koji je veći, da se sa njih tri provučemo pored kontrole??? 


Još jednom...

Naravno, plan nam propade... već prošlo 16:00, ti počeo da se zagrevaš, vidim te ja na video-bimu, koji je mnogo daleko inače, al' karte ni od korova...

Tek odjednom, eto ti ga neki čičica sa bakicom - nudi nam kartu na prodaju! Ali samo jednu! 65€! Vladimir bez razmišljanja da novac i uzme kartu! A čičica fin, kaže, sačekaće on Vladimira da Vladimir uđe, da se uveri da je sve ok, da nije prevara... 

Sačeka Vlad još malo da vidi da li za mene možemo nekako da se snađemo, ali slaba vajda... "Ništa, menjaćemo se na set", kaže Vlad, i ode da gleda prvi set... ja ostao ispred sa drugarom koji se tu takođe pojavio, a imao kartu za uveče, pa nije mogao odmah da uđe...

Prođe prvi set, eto ti ga Vladimir! "Hajde da se menjamo!" "Hajde", kažem ja. Ode Vlad kod kontrole i pita ih da se zamenimo. Oni kažu ne može. Ali Vlad, stari maher, ne odustaje tako lako... počne on njih da napinje, objašnjava im, kao evo, on će da izađe, ja ću da uđem, sve regularno... i puste oni mene! Sreća, sreća, radost, uživancija!

Upadnem ja na stadion... puče pogled... gomila ljud, masa, masetina! Mnogo dobro... ti već počeo da igraš...


I posle ovoga sam prestao...

I ništa, gledam ja okolo, a oko mene sve žuto - žuti šeširi, žute naočare, žuto-crvene španske zastave... nijedna naša, NIJEDNA! Gomila Španaca i ja!

Izvučem ti ja tu fotoaparat, da te snimim kako igraš, da otrgnem od zaborava... nego, kako ja počnem da snimam, ti, Novače, počneš da grešiš! Ili servis greška, ili neka druga glupa (tako bar meni deluje) greška... i ja da te ne baksuziram više, prestanem da snimam!

A ovi Španci, ludi za Rafaelom! Pa i sam si čuo - kada počne sa celog stadiona da se ori "RAAAAFA RAAAFA RAAAFA..." Jeza be da me u'vati... i gde ću tu mašem sa onaj moj peškir, među svim ovim žutilom... to me sve podseti na moj prošlogodišnji period u bojama žute... ma strašno...

"Vamos Rafa", "Bravo Rafa", deru se Španci, a i ja pokušavam "To, mašino", ali 'de će me iko čuje u onoj žuto-crvenoj masi...

A tek da vidiš njihove reakcije u poređenju sa mojim! Pa to su ti kao sinusna i kosinusna funkcija - kada je sinus u jedinici (na maksimumu), kosinus u nuli (minimum), obrnuto! Da ga ne tupim - kada oni padaju u trans od poena (jer Nadal pobeđuje), ja se 'vatam za glavu, a kada ti ja vičem "Bravo, Nole" jer si iskidao poen, oni se ne čuju! Ludilo!

I tako Novače, prođe taj drugi set, ti gusto izgubi, i tako, bezveze... ja se onda opet zamenim sa Vladimirom, i dogovorimo se da na pola trećeg seta on izađe, da se još jednom zamenimo... i tako i bilo - Vladimir se vratio na otprilike pola da se opet promenimo, ali ovima u kontroli više dojadila srpsko-ruska posla (jer bi to bila treća zamena po redu), i rekoše "basta"... i Vladimir ostade unutra da odgleda meč do kraja...

A ja ostao napolje još sat vremena! Pa smorih se bre, čoveče! A tri meč lopte si imao, mogao si da ga dobiješ! Izvini, opet se nerviram, ali be, ni nama nije lako! Pa ljudi fleširaju be, kad vide koliko napeto... mada, jeste, tebi je najteže, nou kveščn abaut it...

I završi se meč, i počeše ljudi da izlaze, a ja još uvek ne znam ko je pobedio! I pokušavam na osnovu izraza lica ljudi da provalim! Neki mrtvi ozbiljni, neki nasmejani... ma nema pravila, ali mi se nekako čini da ovih prvih ima više!

Izađe i Vladimir i kaže "Pobedio Nadal"... i tu mi se smrkne... bedara... ipak, malo mi se razvedri kada Vladimir konačno reče: "Ali Đoković je zver! Svaka mu čast!" "Pa nego šta nego zver! Pa kažem ti ja, ali ti ne slušaš! I sad tišina!", i tu ga ja ućutkam... i odosmo si kući... 

I tako be, Novače... to sam 'teo da ti ispričam... aj kad se opet budemo videli, da ti dovedem ovog Vladimira iz Novosibirska, da mu poka'eš od koje se drvo prave teniski reketi... pa missim kad se ubacuje tu nešto kao "Nadal bolji"... misssim stvaaarno...

Aj pa tako... zdravo!

уторак, 12. мај 2009.

Interkontinentalna umetničko-vizna razmena


Ovaj post će biti iz dva dela. Prvi deo:

Interkontinentalna umetnička razmena

Odnosno razmena umetnosti, u konkretnom slučaju, muzičke.
Već sam pričao o Njanešu, mom dobrom drugu, inače iz Indije. Možda se sećate i da sam ga terao da čita dela Dobrice Ćosića:


Pored toga, uspeo sam i da ga naučim da otpeva deo refrena ove pesme:


I, da se ne bi sve svelo na to da ja njemu pokazujem našu umetnost i kulturu, pitao sam ga on meni nešto pokaže... on mi je dao link na jednu jako simpatičnu pesmu, iz indijskog filma. Inače, priča u filmu ide ovako: dvoje se mnogo voleli, pa se onda i uzeli. Međutim, prve bračne noći, neko krišom postavi kameru u spavaću sobu i snimi sve. Video izlazi na tržište, a mlada, misleći da je njen dragi to s predumišljajem uradio, izvršava samoubistvo. Dragi, naravno, prepukao od bola, zavetuje se da će naći lika koji je ovo odradio i lišiti ga života. Na kraju klipa se vidi kako glavni baja nalazi dotičnog, počinje da se tuče sa njim, ali mu na kraju ovaj beži autobusom. Ipak, ništa se ne sekirajte, na kraju filma njega stiže pravda... pored toga, videvši da je taj lik samo pion u mnogo većoj mašineriji, glavni baja odlučuje da ode do samog vrha. I da ne pričam na dalje:


Inače, Bolivud, kako je širom sveta poznata indijska filmska produkcija, je izuzetno jak. Godišnje se snimi oko 800 filmova, koji se ne gledaju samo u Indiji, već i Pakistanu, a i drugim zemljama. Tako je i u mojoj grupi - povremeno se Indijci i Pakistanci skupe, i gledaju Bolivudske hitove. U Indiji je javno ljubljenje zabranjeno, tako da i u ovom klipu (kao i u svim indijskim filmovima) može da se vidi sve do momenta kada se usne spoje :) Takođe, u indijskim filmovima uopšte nije čudno da junaci pričaju pola vremena engleski, a drugu polovinu neki drugi indijski jezik!

Stihovi ove pesme (se engleskim prevodom) mogu se naći ovde, a prevod refrena otprilike znači: iako više nismo zajedno, još uvek si u meni, u suzama si mi koje teku niz lice, bol u srcu tinja, iako dišem, ne osećam da sam živ, ali navikao sam na to.


Maj gud frend Naneš i ja

Meni se najviše se sviđa poslednji deo pesme, gde se njih dvojica jure... baš je nekako upečatjlivo...

OK, a sada drugi deo:

Zašto kažeš ministarstvo, a misliš na oazu

Ali ne bilo kakvu oazu, već oazu neradnika i nesposobnjakovića. Pre nekih nedelju dana, Blogowski je postavio pitanje "zašto u svemu moramo biti poslednji?" E pa ne znam, ali izgleda da moramo.

Elem, pre jedno godinu dana, dok sam bio Ajseku, dobio sam zadatak da "pomognem" jednom inostranom studentu da dođe na praksu u Niš. A trebalo je da mu pomognem jer je lik iz Togoa, a, ako niste znali, Srbija ima vizni režim prema gomili zemalja, pa i prema Togou. Da, njima treba srpska viza da bi došli u Srbiju! Spisak zemalja čijim državljanima treba viza za Srbiju nalazi se ovde.

Dečko koji se zove Folibey Edoh Mawulikplimi (ne, ne znam kako se čita) je toliko žarko želeo da dođe u Srbiju, da je morao da ide čak u Abudžu, prestonicu Nigerije, jer se tu nalazi najbliža ambasada Republike Srbije. To mu dođe nekih 600 km u jednom smeru.

Moj zadatak u celoj priči je bio da zivkam sve moguće organe srpskih vlasti na svakih nekoliko dana, i proveravam šta se dešava sa zahtevom, jer to kod nas ne ide kao kod Evropljana - predaš i dođeš za nedelju dana. Ne, kod nas mora sam guraš sve, i nadaš se da će za mesec dana da dobiješ vizu.

Procedura za dobijanje vize kod nas izgleda ovako: stranac u ambasadi preda zahtev za vizu, sa sve pozivnim pismom (u našem slučaju pismo Ajseka), ambasada to šalje u Beograd ministarstvu, ministarstvo šalje MUP-u, MUP šalje lokalnom MUP-u (u našem slučaju - Niš), onda ovi zovu Ajsek i pitaju ih: "Jel ste vi naručili nekog Afrikanca da dođe kod vas da radi na neku praksu?", pa ajsekovci kažu "da", i onda sve to isto, ali u suprotnom smeru.

Mesec dana sam ja zvao našu ambasadu u Abudži, pa ministarstvo inostranih poslova, pa beogradski MUP, pa išao u naš MUP da vidim da li su oni to zaveli u knjige (da, i dalje koriste papir i hemijsku za ovakve stvari). Naravno, pre cele ove akcije, probao sam i mejl da pošaljem, ali ko je još lud u ministarstvu nekakvu poštu, pa još elektronsku, da proverava???

Posle nekih mesec dana i bezbroj okretanja broja naše ambasade u Nigeriji, dobijam službenika ambasade, kažem ime i prezime čoveka za koga čekam vizu, a nastavak razgovora izgleda otprilike ovako:

"Folibeeeej..."
"Da!"
"Edoooh..."
"Da, da, taj!"
"Mavuuuul... pl.. kp... pliiimii..."
"(Ushićeno) Jeste, taj je!"
"... nije dobio vizu."
"Molim? Nije? Kako nije!?!?"
"Pa nije dobio. Tako nam javiše iz Beograda."
"Pa kako je mogao da ne dobije vizu? Šta bi mogao da bude problem?"
"Pa ne znam, samo su nam tako rekli. Nije dobio vizu."
"Dooobro... u redu, hvala, doviđenja..."

Eto, ni naš vizni režim nije za zezanje, čisto da se zna!
Ni dan-danas nisam dokučio šta je bio problem, ali je jako verovatno bilo to što je lik lagano za pozivno pismo rekao da je rođen 1984. godine, a u pasošu mu stajalo 1979! Šta god da je bio problem, ostaje zaključak da su ovi naši nesposobni do bola...

E, i tek sad stižem do poente :) Moj cimer Rehan, čuo od mene da će na Exitu nastupati Prodigy, i hoće da ide čovek!
Proverio sam na sajtu ministarstva, i video da Pakistancima treba viza za Srbiju. Ipak, nisam znao da li bi Rehan mogao da uđe u Srbiju ako bi pokazao boravišnu dozvolu za Šengen zonu.
Ponadao sam se da se nešto promenilo sa dolaskom energičnog nam Vuka Jeremića, pa kao, 'ajde da probam opet mejl. Napišem ja sve lepo, objasnim situaciju, kliknem "pošalji", i... posle 30 sekundi mi stiže automatski odgovor:

This is an automatically generated Delivery Status Notification

Delivery to the following recipient failed permanently:

dkonz@smip.sv.gov.yu

Znači, ipak se nisu promenili, i izgleda da se i dalje drže proverenog rešenja - štapa i kanapa (u našem slučaju - telefona).

Planirao sam da se na kraju ipak poslužim štapom i kanapom (odnosno pozovem), ali je Rehan shvatio da ipak neće moći da ide na Prodigy, jer mora ranije da se vrati za Pakistan...

I tako... čuješ "ministarstvo", i pomisliš Beograd, velika zgrada, ozbiljna institucija, puno radnih ljudi u odelima, kad ono... jadac... :(

Pozdrav do sledećeg pisanija!

среда, 06. мај 2009.

Neverovatna Valensija


I u Redingu, i ovde u Leganesu, pred svaki polazak na izlet sam nekako lenj. Mrzi me. Mrzi me da kupim kartu za autobus, ili me mrzi da dam nekom da kupi za mene, ili mi se uopšte ne ide. Uvek razmišljam kako bi bilo jako fino da tog dana jednostavno ostanem kod kuće i ne radim ništa... ali, uvek kada posle takvog razmišljanja ipak odem na put, provod bude odličan. Prošlog vikenda se to u Valensiji i više nego ostvarilo. 

Stari deo grada

Lepotica

Toledo je bio lep, Segovia takođe, ali Valensija je za mene bila nešto stvarno posebno. Ono što me je možda najviše impresioniralo jeste spoj, tradicionalne arhitekture, moderne arhitekture, i mora! 

Do Valensije se od Madrida stiže za oko 4 sata. Cena povratne karte je inače oko 45€. Mi smo krenuli u subotu ujutru, sa namerom da tamo provedemo 2 dana. 


Korito je tu, 
ali reke nema!

Prvo smo bili u starom delu grada, koji je prepun preeelepih zgrada, trgova, fontana... mnooogo je lepo, stvarno! Vreme je još bilo odlično, temperatura 30 stepeni, znači pravo letnje. Mnoge ulice kojima smo prolazili isto podsećaju na Toledo i Segoviu. I to je bilo zaista fino.

Planirali smo da se predveče uputimo ka plaži, i da zalazak sunca odatle posmatramo. Pošto smo mi, jel'te, deca iz malog grada (Leganesa), ja uključio GPS, i mi zapucamo peške, što je bilo i dobro i loše. Loše jer nam je trebalo oko sat i po vremena da stignemo, delimično i zbog čestih pauza za slikanje (slike), a dobro jer smo uspeli dosta toga da vidimo!

Hmmm... ovde nešto fali...
ili ne?

Inače, Valensiju na pola seče jedno rečno korito. I to samo korito, reke nema. Valjda su u nekom momentu shvatili da im iz nekog razloga ne treba, pa joj promenili tok ili tako nešto :) U svakom slučaju, korito je bar duplo šire nego naše nam reke Nišave, tako da ima dosta prostora koji su Španci iskoristili za gomilu sportskih terena i parkova za decu!

Sanjao sam da sam
slavni pijanista...

Plažaaaa!!!

Sa prelaskom na drugu stranu, počinje i novi, moderniji deo Valensije. Ovaj novi deo mene dosta podseća na Novi Beograd - široki, dugački bulevari, visoke zgrade u staklu... baš urbano. Generalno me grad podseća na Beograd, zbog kombinacije novog i starog dela. Samo što Valensija ima još nešto pride - plažu! Ok, i 100 puta je sređenija... 

Prelepo

Nego da se vratim na korito... u tom istom koritu je izgrađen i kompleks jako interesantnih zgrada koje predstavljaju muzej, bioskop, akvapark, i ko zna šta još. Zgrade stvarno izgledaju fantastično, a ništa gori nije ni prostor oko njih - gomila bazena sa kristalno čistom vodom, zelenilo na sve strane, cveće, spomenici... prelepo...

Sreća, sreća,
radost, uživancija!

Odatle smo nastavili do obale, do koje nam je trebalo dobrih 45 minuta hoda... stigli smo oko pola 9 na plažu i momentalno poludeli od sreće videvši plažu kojoj se ne vidi kraj, široku bar jedno 200-300 metara, sa prelepim sitnim peskom... 

Naravno, isprobali smo malo i vodu, koja je hladna, ali ipak prihvatljiva. Pošto je bilo veče, kupanje smo ostavili za naredni dan.

Muzej, bioskop... 

Naredni dan smo potrošili za već spomenuti muzej nauke (slike), čija je postavka bila fokusirana na Marvelove stripove (!?!) i genetiku. 

Drugi deo (drugog) dana - plažaaaa i kupanje! To je bilo pravo uživanje, posebno imajući u vidu da sam se poslednji put u moru kupao... 2006. godine... 

 
Kako to zapravo izgleda
(izvinjavam se zbog lošeg snimka)

Autobus za Madrid smo uhvatili u pola 8, i negde malo pre 2 ujutru bio sam u svojoj sobi u Leganesu. 

Sve u svemu, Valensija me je baaaš oduševila, posebno ta kombinacija staro+novo+plaža. Ali plaža je najbitnija u svemu... zamislite scenario: u devet ujutru na posao, u 5 poslepodne skoknem do kuće, a onda na plažu! A pošto ovde mrak ne pada pre 9, imam najmanje 3 sata fore! Stvarno fantastično! Još samo da nađem posao u Valensiji, i naučim njihov jezik (koji nije ni španski, ni katalanjski, nego neki treći)... nažalost, nije tako jednostavno... 

Ma bitno je da sam ja to video, da sam se oduševio, i da sam posle ta dva dana stvaaarno bio srećan i zadovoljan... sreća, sreća, radost, uživancija!