Ovaj post će biti iz dva dela. Prvi deo:
Interkontinentalna umetnička razmena
Odnosno razmena umetnosti, u konkretnom slučaju, muzičke.
Već sam pričao o Njanešu, mom dobrom drugu, inače iz Indije. Možda se sećate i da sam ga terao da čita dela Dobrice Ćosića:
Pored toga, uspeo sam i da ga naučim da otpeva deo refrena ove pesme:
I, da se ne bi sve svelo na to da ja njemu pokazujem našu umetnost i kulturu, pitao sam ga on meni nešto pokaže... on mi je dao link na jednu jako simpatičnu pesmu, iz indijskog filma. Inače, priča u filmu ide ovako: dvoje se mnogo voleli, pa se onda i uzeli. Međutim, prve bračne noći, neko krišom postavi kameru u spavaću sobu i snimi sve. Video izlazi na tržište, a mlada, misleći da je njen dragi to s predumišljajem uradio, izvršava samoubistvo. Dragi, naravno, prepukao od bola, zavetuje se da će naći lika koji je ovo odradio i lišiti ga života. Na kraju klipa se vidi kako glavni baja nalazi dotičnog, počinje da se tuče sa njim, ali mu na kraju ovaj beži autobusom. Ipak, ništa se ne sekirajte, na kraju filma njega stiže pravda... pored toga, videvši da je taj lik samo pion u mnogo većoj mašineriji, glavni baja odlučuje da ode do samog vrha. I da ne pričam na dalje:
Stihovi ove pesme (se engleskim prevodom) mogu se naći ovde, a prevod refrena otprilike znači: iako više nismo zajedno, još uvek si u meni, u suzama si mi koje teku niz lice, bol u srcu tinja, iako dišem, ne osećam da sam živ, ali navikao sam na to.
Maj gud frend Naneš i ja
Meni se najviše se sviđa poslednji deo pesme, gde se njih dvojica jure... baš je nekako upečatjlivo...
OK, a sada drugi deo:
Zašto kažeš ministarstvo, a misliš na oazu
Ali ne bilo kakvu oazu, već oazu neradnika i nesposobnjakovića. Pre nekih nedelju dana, Blogowski je postavio pitanje "zašto u svemu moramo biti poslednji?" E pa ne znam, ali izgleda da moramo.
Elem, pre jedno godinu dana, dok sam bio Ajseku, dobio sam zadatak da "pomognem" jednom inostranom studentu da dođe na praksu u Niš. A trebalo je da mu pomognem jer je lik iz Togoa, a, ako niste znali, Srbija ima vizni režim prema gomili zemalja, pa i prema Togou. Da, njima treba srpska viza da bi došli u Srbiju! Spisak zemalja čijim državljanima treba viza za Srbiju nalazi se ovde.
Dečko koji se zove Folibey Edoh Mawulikplimi (ne, ne znam kako se čita) je toliko žarko želeo da dođe u Srbiju, da je morao da ide čak u Abudžu, prestonicu Nigerije, jer se tu nalazi najbliža ambasada Republike Srbije. To mu dođe nekih 600 km u jednom smeru.
Moj zadatak u celoj priči je bio da zivkam sve moguće organe srpskih vlasti na svakih nekoliko dana, i proveravam šta se dešava sa zahtevom, jer to kod nas ne ide kao kod Evropljana - predaš i dođeš za nedelju dana. Ne, kod nas mora sam guraš sve, i nadaš se da će za mesec dana da dobiješ vizu.
Procedura za dobijanje vize kod nas izgleda ovako: stranac u ambasadi preda zahtev za vizu, sa sve pozivnim pismom (u našem slučaju pismo Ajseka), ambasada to šalje u Beograd ministarstvu, ministarstvo šalje MUP-u, MUP šalje lokalnom MUP-u (u našem slučaju - Niš), onda ovi zovu Ajsek i pitaju ih: "Jel ste vi naručili nekog Afrikanca da dođe kod vas da radi na neku praksu?", pa ajsekovci kažu "da", i onda sve to isto, ali u suprotnom smeru.
Mesec dana sam ja zvao našu ambasadu u Abudži, pa ministarstvo inostranih poslova, pa beogradski MUP, pa išao u naš MUP da vidim da li su oni to zaveli u knjige (da, i dalje koriste papir i hemijsku za ovakve stvari). Naravno, pre cele ove akcije, probao sam i mejl da pošaljem, ali ko je još lud u ministarstvu nekakvu poštu, pa još elektronsku, da proverava???
Posle nekih mesec dana i bezbroj okretanja broja naše ambasade u Nigeriji, dobijam službenika ambasade, kažem ime i prezime čoveka za koga čekam vizu, a nastavak razgovora izgleda otprilike ovako:
"Folibeeeej..."
"Da!"
"Edoooh..."
"Da, da, taj!"
"Mavuuuul... pl.. kp... pliiimii..."
"(Ushićeno) Jeste, taj je!"
"... nije dobio vizu."
"Molim? Nije? Kako nije!?!?"
"Pa nije dobio. Tako nam javiše iz Beograda."
"Pa kako je mogao da ne dobije vizu? Šta bi mogao da bude problem?"
"Pa ne znam, samo su nam tako rekli. Nije dobio vizu."
"Dooobro... u redu, hvala, doviđenja..."
Eto, ni naš vizni režim nije za zezanje, čisto da se zna!
Ni dan-danas nisam dokučio šta je bio problem, ali je jako verovatno bilo to što je lik lagano za pozivno pismo rekao da je rođen 1984. godine, a u pasošu mu stajalo 1979! Šta god da je bio problem, ostaje zaključak da su ovi naši nesposobni do bola...
E, i tek sad stižem do poente :) Moj cimer Rehan, čuo od mene da će na Exitu nastupati Prodigy, i hoće da ide čovek!
Proverio sam na sajtu ministarstva, i video da Pakistancima treba viza za Srbiju. Ipak, nisam znao da li bi Rehan mogao da uđe u Srbiju ako bi pokazao boravišnu dozvolu za Šengen zonu.
Ponadao sam se da se nešto promenilo sa dolaskom energičnog nam Vuka Jeremića, pa kao, 'ajde da probam opet mejl. Napišem ja sve lepo, objasnim situaciju, kliknem "pošalji", i... posle 30 sekundi mi stiže automatski odgovor:
This is an automatically generated Delivery Status Notification
Delivery to the following recipient failed permanently:
dkonz@smip.sv.gov.yu
Znači, ipak se nisu promenili, i izgleda da se i dalje drže proverenog rešenja - štapa i kanapa (u našem slučaju - telefona).
Planirao sam da se na kraju ipak poslužim štapom i kanapom (odnosno pozovem), ali je Rehan shvatio da ipak neće moći da ide na Prodigy, jer mora ranije da se vrati za Pakistan...
I tako... čuješ "ministarstvo", i pomisliš Beograd, velika zgrada, ozbiljna institucija, puno radnih ljudi u odelima, kad ono... jadac... :(
Pozdrav do sledećeg pisanija!
Нема коментара:
Постави коментар