U Nišu ovih dana kiša, a ovde sunčano, ali samo oko 15 stepeni rekao bih... a do pre 4-5 dana baš toplo beše, čak celih 25 čini mi se... a ja još rešio da se ovajdim od ovog španskog sunca i da nekako pocrnim ako mogu uopšte :)
U subotu sam konačno sa cimerom Rehanom otišao do Madrida. Metroom se stiže za nekih dvadesetak minuta, i ta (jedna) vožnja košta 2€. Svaka vožnja metroom, bez obzira na to koliko linija promenite, košta 1€, međutim, pošto je Leganes u drugoj zoni, mora da se plate dve karte za jednu vožnju.
Posetili smo Muzej Prado, botaničku baštu pored njega, onda otišli do centra (valjda je to centar), našli se sa ostatkom ekipe, pa onda tu malo prošetali. Nakon toga smo metroom otišli da vidimo stadion Santiago Bernabeu. Tura kroz stadion košta 15€, ali mi smo prekasno stigli - oni rade do 19:00, a mi smo stigli pola sata kasnije. Inače, razmišljao sam da odem na neku od utakmica Real Madrida, ali onda sam video cene karata - oko 100€ za neku utkakmicu koja se igra tek za nedelju-dve. I to još najniža cena. Ipak nisam toliki fan da bih toliko davao za kartu... malo smo se i slikali.
Zakasnismo za turu
oko stadiona...
U nedelju smo otišli do gradića koji je na sat i po vremena vožnje od Madrida, i zove se Segovia. Ne bih previše o tome, jer ću početi da se ponavljam - zanimljiva arhitektura, liči na ulice Venecije, fino, interesantno, i tako dalje... slike možete pogledati ovde.
Segovia
Pre nedelju dana skoro beše neki interesantni performans u kampusu našeg univerziteta. Bio je to kao neki ples, scenski nastup, ne znam kako da ga nazovem. Fotoaparat nisam imao kod sebe da sve snimim, ali sam pozajmio jedan od drugarice i pokušao da snimim koliko sam mogao. Nažalost, najinteresantnije delove sam propustio :( Evo bar onoga što sam uspeo da uhvatim:
Internet je i dalje problem. Možda sam dosadan malo, ali nije nam lako :) Bežične mreže Raul više nema, pa smo opet prinuđeni da se snalazimo kako znamo i umemo... a snašli smo se, bar privremeno. Naime, Rehan je provalio da u svojoj sobi u jednom uglu sobe može da uhvati signal! I to samo ako računar stavi pod određenim uglom... a tu mu je krevet, koji je širok koliko i sama soba... da bi olakšao sebi stvari, zamolio me je da na to mesto stavimo sto, a da krevet povučemo malo unazad. Najsmešnije u celoj priči je da je posle razmeštanja, krevet bukvalno delio sobu na dva dela :) Ali eto, kad je internet u pitanju... mora se...
I ispade da sa stola ne može da se uhvati net, jer laptop onda nije na istoj visini kao i kada je bio na krevetu! Ništa, vratimo mi sve nazad kako je i bilo, i na kraju uzmem access point koji sam kupio još u Grčkoj, izbacim ga na prozor sobe, pa lepo stavim da radi kao ripiter (odnosno na srpskom pojačavač), i taj internet koji je bio samo u uglu sobe sada imamo u celom stanu! :) Ako se neko pita kako sada da hvatamo signal sa prozora kada je moglo samo iz ugla sobe, odgovor je da access point ima exksternu antenu, tako da lakše može da uhvati signal wi-fi mreže...
Naša veza sa svetom
I tako, opet se šlepamo. Internet je jako nestabilan - nekad radi, nekad ne. Dok ovo kucam, nemam internet, pa planiram tek narednog dana tokom predavanja da pošaljem ovaj post.
Za sada nam internet toliko i ne treba, jer još nemamo posla kod kuće. Ipak, postaće nezgodno kada počnu ispiti da se spremaju, i kada počnu projekti da se rade... google će nam trebati, tako da ovo moramo nekako da rešimo...
Sledeća ideja koja nam je pala na pamet je da zamolimo našu Meksikanku sa kursa, Terezu, da nam napiše na papiru "oglas" da bismo želeli da delimo net sa nekim i da bismo to platili (pošto rekoh da imamo desetak zaključanih wireless mreža), pa da se nadamo da će neko od stanara zgrade da nam se javi... poslednja solucija je da kupimo mobilni internet, odnosno usb internet, koji košta (ovo sam valjda već spominjao) 39€ modem plus 25€ mesečno za internet, pri čemu je download ograničen na ukupno 5gb, a posle toga postaje neograničen, ali zato se brzina smanjuje na 128kbps. Dok ne rešimo problem, imaćemo internet na kašičicu, kako ja volim da ga zovem...
Razgovor telefonom u 21. veku
Razmišljao sam ovih dana malo i o predstojećim destinacijama... jako bih želeo da posetim drugara u Portugalu, Žozea. Upoznao sam ga još marta 2007. godine na kongresu EESTEC-a. Problem je što imamo samo špansku nacionalnu vizu, tako da ako želimo da stignemo do Lisabona (a uz to i kršimo propise), jedini način je kopnenim putem, recimo autobusom. Ako bismo išli avionom, proveravali bi nam pasoše i ne bi nas pustili. A avionska karta u jednom smeru samo 22€...
Žoze, Milena i ja na kongresu EESTEC-a
pre dve godine
Ok, ako ne može Lisabon, onda može Barselona :) Drugari sa Elektronskog fakulteta u Nišu idu na ekskurziju, i biće 5 dana u Barseloni. Pričao sam sa njima dok sam bio u Nišu o svemu, i zaključismo da bi bilo super ako bismo mogli da se vidimo. I tako ja danas kupih avionsku kartu za Barselonu za četvrtak 28. maj. Ostaću tamo do subote, pa se te večeri vraćam za Madrid. Na njima je da me među njih stotinak prošvercuju u hotel i autobus (ako se budemo majali po Barsi), a za hranu ću nekako sam da se snađem... :) Nadam se da će sve super da ispadne; za slučaj da bude bilo problema, spremiću rezervni plan: naći ću neki hostel unapred gde bih mogao da prespavam, a napraviću i spisak mesta koje bi trebalo da posetim, tako da mogu i sam da se snađem.
Slatkiši sa automata, sokovi sa automata,
slike sa automata... cveće sa automata...
Prošli post sam zaključio kafom, pa ću i ovaj: naime, ona kafa koju sam popio mi se baš i nije dopala - kupio sam izgleda onu njihovu, kako god se zvala, i ne sviđa mi se. Mrzi me da jurim džezvu i neku normalnu kafu, pa sam odlučio da posle 5 godina aktivnog konzumiranja kafe napravim dvomesečnu pauzu - dok se ne vratim u Niš! Kafu sam zamenio sokom od pomorandže, i za sada se ne žalim. Mada, mora da priznam kako povremeno razmišljam prvo jutro nakon povratka u Niš, za stolom u svojoj sobi, i sa šoljom predivne turske kafe... mmmm... :)
P.S. Setio sam se još jedne stvari koju bih hteo da spomenem... mislio sam da sam pisao na blogu o problemu sa španskim vizama koje je trebalo da dobijemo u Grčkoj još pre mesec i po dana, ali nisam... naime, standardno nije moguće dobiti špansku vizu izvan svoje zemlje. To znači da ako ja želim da uzmem njihovu vizu, morao bih da idem u Beograd, Rehan u Islamabad, Vladimir u Moskvu, itd. Međutim, Španci u svojoj ambasadi u Atini svake godine prave izuzetak za nas i izdaju nam vize. Tako je bilo i ove godine.
Prijavili smo se lepo za vize, kupili karte za povratak iz Grčke (neki su išli kućama, neki direktno u Španiju), a onda su nam rekli da ćemo možda morati da čekamo za vize čak do početka aprila! Problem je bio što su neki već platili avionske karte za 28-29 mart, i puno bi novca izgubili kada bi došlo do odlaganja zbog Španaca koje je mrzelo da sve to malo poguraju u ambasadi. Kontaktirali smo tada profesora koordinatora u Grčkoj, Hasapisa, on je kontaktirao profesore u Španiji, a oni špansko ministarstvo... profesor Hasapis nas je savetovao da pokušamo da kontaktiramo i Evropsku komisiju, kao, možda nam oni pomognu... naravno, to je trebalo ja da uradim, pošto sam class representative... pogledam ja ovaj link, i na kraju se odlučih za evropskog ombudsmana... poslao sam mu još pre mesec i po dana mejl, nadao se da će mi odgovoriti za dan-dva, a odgovor mi je stigao pre nedelju dana, naravno, kada je sve već bilo gotovo... i evo odgovora:
Eto, toliko! Odoh da slušam predavanja!
Нема коментара:
Постави коментар