Blic odmor

Još jedan putopis će biti u ovom postu, ali muka mi je više da hronološki prelazim gde sam bio i šta sam radio, tako da ću ovaj put probati malo drugačiji pristup.

Još pre mesec dana sam odlučio da sebi dodelim odmor, koji je počeo 18. februara, a završava se upravo danas. Za tih deset dana sam uspeo da stignem do Niša preko Sofije, posle nedelju dana da uhvatim voz za Solun, a onda, dva dana kasnije da iz Soluna stignem u Reding, naravno preko Londona. Putovanje još nije završeno, jer sam trenutno u vozu, negde između Gatvik aerodroma i Redinga.

Deo odmora u Nišu ću da preskočim, i prelazim odmah na Solun. Tamo sam išao kod gospode Mateje i Luke, naravno. Kao, da se vidimo malo, ali i provedemo.

Prva asocijacija na reč "Grčka" ovih dana je nesumnjivo "kriza". U vezi sa tim, citiraću deo članka iz Politike, na dan četvrtak, 25. februar:"Premijer Papandreu i pored sveg nezadovoljstva nacije zna da nema drugog puta sem povećanja PDV-a sa 19 na 21 posto, što će doneti priliv od 2 milijarde evra... Zatim, povećanje poreza na energente na čemu bi se prikupila još milijarda... Povećanjem poreza na luksuznu robu, skupe automobile, bankarske ekstraprofite obezbedila bi značajna novčana sredstva. Zatim sledi kresanje plata za 10 odsto državnom sektoru i celih dvadeset procenata onima koji imaju ekstravisoka primanja. Brisel konstantno preti zavođenjem discipline i kažnjavanjem Atine koja je spremna na saradnju ali nikako ne i na - tutorstvo..."

Dodato Decembra 2010: "... buđelar prazan se zbrčka

propao sam ki Grčka!"

Znači, pritegla kriza, situacija ozbiljna... i stvarno, na svakom koraku je zabrinutost Grka uočljiva. Eto recimo, u Solunu, na jednoj prometnoj ulici kraj mora, sa beskrajnim redom kafića... kafići puni, ne može mesto da se nađe, cigarete se puše, kafice se piju, uživa se na suncu, znači baaaš krizna situacija... jedino je možda malo veća kriza gomili Afrikanaca koji obilaze sve te kafiće pokušavajući da prodaju po neki CD sa filmom, falš sat, ili nešto treće... pomislim: "Pa ako je njima ovako u kriznim vremenima, kako li im je kada nije kriza?!?"

Inače, na ulazu u hrvatsko-srpski stan dočekale su me ove poruke:

Bolje vas našao, drugari! :)

Kao što sam već spomenuo i na Fejsu, Luka je uložio natčovečni napor da izrazi svoje misli na tuđem pismu (prvi i poslednji papir, srednji napisao Mateja), i mogu reći da je prilično dobro ispalo! :)

Za dva dana sam dva puta bio na kafi u kafiću. Iako standardno ne volim tako da kafenišem (brzo se unervozim i ne drži me mesto), ovaj put mi je bilo sasvim fino, a posebno drugi, kada smo uživali u fantastičnom zalasku sunca, a sve to na samoj obali mora... uhhh...

Klabing takođe nije zakazao, štaviše, ispalo je fantaaaastično! Upali smo u klub u 02:30 ujutru. Klub poluprazan. Pomislim ja "more ipak ih stigla kriza". Ali slabije. Napuni se do kraja mesto tek u 4 ujutru! A di-džej kako ga je pržio, ufff... beše to neki fanki-haus rekao bih - nema saksofona, nema napaljenih crnaca koji repuju, saaamo čist haus! Milina!

Jutros ustanem, opet sunce, opet fantastično vreme! Ne mogu bre, osmeh sa lica da skinem! Toooliko mi je bilo drago što sam došao! A i lep onaj Solun! Mislim, sad mi stvarno lep, iako sam ga onomad baš mrzeo... a to sunce mi toliko udarilo u glavu da sam se u jednom trenutku zapitao šta ja to u stvari tražim u tmurnoj i kišovitoj Engleskoj???

Ja odoh, a Lukini drugovi neki dođoše. Srećom, Mateja me je na vreme upozorio o nadolazećoj opasnosti, i to u formi šifrovane poruke (nečitljive od strane zlih Hrvata) koja glasi ovako:

Upozorio me na vreme...

Pozdrav iz sumornog Redinga (sve je sumorno posle Soluna :( )!!!

P. S. Drugari, hvala vam lepo na gostoprimstvu! Za Madrid isto planirajte neki veći stan da iznajmite, jer ja opet dolazim! :D :**

Pariz, pripovedanje drugo

I, posle priče o najvećem usisivaču (ili crnoj rupi) u Srbiji, da se vratim na Pariz...

Stao sam prošli put kod Ajfelove kule... znači, posle Versaja smo smo otišli do kule. Može se ući na tri različite platforme, odnosno na tri različita nivoa. Mi smo, naravno, išli na najvišu, tj. na vrh. Nažalost, ispostavilo se da se vrh trenutno renovira, tako da od penjanja nije bilo ništa.

Citroenov salon automobila

Morali smo da se zadovoljimo drugom po redu platformom. Upali smo u lift, koji se inače kreće dijagonalno, i stigosmo gore. E, onda sam shvatio zašto Pariz zovu grad svetlosti, videvši prizor odatle... molim čitaoce da se ne uživaljvaju previše, jer uopšte nije bilo lepo kao u filmovima - bilo je baš hladno, a taaaakav vetar je duvao, da sam mislio da ću da se zamrznem u mestu... ipak, lepo beše... čak sam video i zagrljen par sa kutijicom u kojoj je prsten :) Енивеј, tu sam napravio foto-sešn pokušavajući da imam bar jednu normalnu sliku sa Ajfelove kule, ali nisam se baš usrećio po tom pitanju...

Jedan od polu-uspešnih pokušaja

Spust niz Ajfelov toranj

Vratili smo se svi u hostel, i rešili da se igramo Mafije. Mafija je društvena igra koju sam ja naučio još u srednjoj školi, i jako mi se još tada dopala... Vladimir je takođe znao kako se igra, pa smo ostale naučili da igraju sa nama. Počeli smo da igramo oko 10 uveče. Kako je vreme prolazilo, novi ljudi su dolazili i pridruživali se, tako da taman kada neko pomisli da završavamo, dođe nova grupa koja je maksimalno napaljena i hoće da se igra još. A poseban argument je bio to što je to veče bilo poslednje koje svi mi provodimo zajedno, pa kao da ga maksimalno produžimo. I tako i beše. Skoro smo do 4 ujutru igrali, a onda uspeli nekako da rasteramo devojke iz naše muške sobe (jer smo se igrali kod nas u sobi), pa odosmo na spavanje. Kako izgleda vrela indonežanska krv u sred ove igre (jer lik koji skače, Đohan, je odatle) možete videti ovde:

Vladimir: "Pa brateeee, znači brateee..." :)

Sledeći dan je, kao što sam i rekao, bio poslednji, treći. Za taj dan je bilo isplanirano da se nekolicina nas pridruži besplatnoj turi kroz grad. Besplatnu turu organizuje nekoliko mladih ljudi koji poznaju Pariz. Znači, masa turista se okupi na određenom mestu u gradu, vodiči nas podele, i pešice vode po gradu. Ništa se na plaća, ali na kraju može da se ostavi napojnica.

Mogu da kažem da je ova tura definitivno bio ubedljivo najbolji deo celog putovanja! Stvarno sam bio oduševljen! Vodič nam je bila izvesna Džen, Australijanka, koja u Francuskoj živi već godinu i po dana! Koliko je ta devojka zabavna! Koliko je interesantnih pričica iz istorije Pariza ispričala! Koliko sam se ja smejao od nje, pa to nije normalno!

Policajci na rolerima

U turi koja je trajala oko 3 sata prošli smo kraj Notr Dama, Luvra, preko pešačkog mosta gde je sniman "Seks i grad", Šamzelizea, itd... mnogo toga smo videli, a još više toga čuli. Recimo, Džen nam je rekla da kod spomenika koji predstavljaju čoveka na konju, može se utvrditi na osnovu toga kako konj stoji kako je jahač poginuo. Recimo, ako je konj podignut na zadnje dve noge, jahač je poginuo u borbi, ako je konj u kasu (znači jedna prednja i jedna zadnja podignuta), znači da je jahač ubijen, ali ne u ratu/borbi. Ako konj stoji mirno na sve četiri, znači da je jahač umro prirodnom smrću. I to se odnosi na oko 80% svih spomenika u Parizu! Stvarno to nisam znao!

Ispred ulaza u Luvr

Onda smo recimo bili ispred zgrade u kojoj su neke institucije za francuski jezik. Džen nam je tu objašnjavala koliko Francuzi vode računa o svom jeziku. Slatko sam se ismejao kada nam je pričala kako su tri meseca razmišljali da li da iPod postane u francuskom jeziku muško (sa članom "le") ili žensko (član "la"). Na kraju odlučiše da bude dečko :)

Sve u svemu stvaaarno sam uživao u turi maksimalno! I naravno da je na kraju iste nemoguće ne ostaviti makar 2-3 evra napojnice! A pošto je nas bilo oko četrdesetak, ni Džen nije loše prošla uopšte! Ali je zaslužila svaki cent!

Fantastična Džen

Detalj iz toaleta u hostelu

I to je bilo otprilike to što se tiče Pariza. Posle ture sam se još malo prošetao, otišao do hostela, i tamo malo odmorio, pa smo onda svi zajedno otišli na železničku. Ovaj put nikakvih problema nije bilo sa mojim pasošem - prošao sam začas, sa sve pečatom.

U povratku sam malo spavao, a malo čitao "Konstantinovo raskršće", knjigu koju toplo preporučujem inače.

Nigde bez knjige!

Na stanici, pri prolasku korz carinsku ili kakvu god kontrolu, sa kapom i kapuljačom preko sam izgledao dovoljno sumnjivo da me službenik zaustavi i pita odakle idem i gde sam se uputio. Srećom, nije bilo komplikacija, pa me je odmah pustio, čim sam mu odgovorio...

I tako, to je to. Lepo se provedoh u Parizu, ali tek poslednjeg dana, sa besplatnom turom - tek sam tada počeo da uživam. Nisam imao vremena da uđem u Luvr, kao i da vidim još ko zna koliko interesantnih stvari, ali dobro, i ovo je dobro, imajući u vidu da sam bio samo tri dana...

Od sledećeg posta opet se vraćam redovnim engleskim temama - bogami, dosta toga sam spremio, biće interesantno!

Ćao!