(Još jedan) Povratak II

I tako, izdržim ja nekako ta tri sata leta... nije da je toliko bilo teško, ali me opasno nervirala ta skučenost, ne mogu se mrdnem, ništa skoro ne mogu da uradim... ali dobro...

detalj sa mog staorg laptopa...

... bog dušu da mu 'prosti...

Na sofijskom aerodromu sam malo odmorio, uspeo da uhvatim i malo wi-fi, pa proverio poštu i ostale stvari, a onda krenuo ka železničkoj. Ovaj put sam rešio da budem malo avanturističkog duha, i da ne idem na najednostavnije (a i najskuplje) rešenje - taksi, nego da se malo provozam gradskim prevozom u Sofiji!

Deluje poznato? Kao niška železnička,

samo je ovo glavna sofijska!

Trebalo je da promenim dva autobusa. E, već sa prvim autobusom mi je bilo jasno da sam na Balkanu. Stojim na autobuskoj, neki bus staje 50 metara dalje od iste, i stoji. Prilazi mi taksista i pita me da li čekam autobus. Ja potvrdim. "E pa eno ti ga autobus tamo, ne staje on ovde!". Dooobro... otrčim tamo i upadnem u bus.

U autobus da otkucam karte. Dve - jedna za mene, jedna za moju torbu :) Lik ispred mene otkuca kartu, a onda ja ubacujem svoju u mehanizam. I ništa. Ma što neće da je otkuca??? Pogledam malo bolje, i shvatim da je taj mali mehanizam zapravo mehanički, a ne elektronski, i da ja moram ručno da je otkucam! Toga u Nišu nema! Mada mi kasnije rekoše da ima u Beogradu... :S

Ax... vesele šezdesete...

Trebalo je da siđem na četvrtoj stanici kod nekog hotela. Stanicu sam ne znam kako promašio, sišao na narednoj, i eto još malo doze avanture za mene!

Taj kraj gde sam sišao, je stvaaaarno... pa podseća me na Sovjetski savez iz sredine šezdesetih recimo; iako nisam živeo u to vreme, ili bio u SSSR-u, nekako me neodoljivo podseća!

Utisak je na kraju bio upotpunjen drugim autobusom, koji toliko bio prljav i nikakav da ono nije normalno! Toga ni u Nišu nema! Naši autobusi su u odnosu na taj spejs šatlovi! Strašno!

Jugoslovenski grad Niš

Naš (srpski) voz je takođe posebna priča... kupei iz vremena kada je moj ćale studirao sa slikama Niša u kupeu iz vremena kada je u centru bio kružni tok... ludilo...

U kupeu sam sedeo sa nekim meni mnogo interesantnim studentima iz Dimitrovgrada, koji su išli kući. Kako oni pričaju, ajooj!!!Govore srpski, ali pola ih nisam razumeo! OK, ne pola ali recimo 25% nisam znao šta govore! I mnogo su mi simpatični bili! I oduševio sam se što je cura stalno ponavljala reč "ič" :)

I dok sedim u vozu i gledam kroz prozor, imam utisak da jurimo barem 80. A onda sam upalio GPS, prebacio na praćenje brzine, i tu pao u depresiju... Najveća brzina koju smo dostigli je bila oko 70 km/h u Bugarskoj, ali na jednoj prilično kratkoj deonici. Brzina u Srbiji je bila najčešće oko 37-38 km/h, nikada više od 50, pri čemu se neretko spuštala na 8-9! Strašno! Ulazak u Niš je bilo pravo mučenje za mene - jedva čekam da izađem, a mi bukvalno milimo! Brže bih putovao tu da sam izašao i trčao pored lagano!

I, tu se moj put završava - konačno sam bio kući, konačno je još jedan semestar bio gotov, konačno je još jedna, pretposlednja školska godina iza mene...

Tokom leta ću malo da o(h)ladim sa pisanjem bloga, već sam postao neredovan... pa treba i meni odmor! A 19. jula 2008. sam počeo da ga pišem, znači punih godinu dana! :)

Inače, juče mi je u Niš stigao kolga sa kursa, Rus, Vladimir. Eno ga u susednoj sobi, spava :) Ono što me je kompletno ostavilo bez teksta je što je lik hteo da dođe avionom do Sofije kao ja, video da nema jeftinih letova, i lagano seo u autobus od Madrida do Sofije! 40 sati puta, eeeej!!! I još prošli na tom putu kroz Niš, i nisu ga pustili da siđe! I morao da siđe u Sofiji, pa da se vraća nazad vozom! I eno ga sad, spava... :D

Neće nam biti dosadno narednih nedelju dana u Nišu... :)
Pozdrav!